Evo ga, tu je, veliki, moćan, snažan, zarđao, razdrndan. Osecam se ko Indijane Džons. Napušten železnički most preko Morave je najpraktičniji način da se dođe do pećine. Rešili smo da pređemo do Kađenice ovuda.Moraćemo da pazimo, ali mislim da je realno.
Da biste došli do ovog mosta lakše dođete do skretanja za vrh Kablara koje se nalazi posle Ovčar banje. Tu se nalazi i kućica u kojoj povremeno prodaju domaće proizvode. Ima dovoljno mesta negde sa strane ostavite auto, 200 metara dalje pešice niz magistralu dolazite do mosta.
Most je zapušten već decenijama, izgleda kao da je preživeo neko apokalipsu, ali što se toga tiče nije problem. Čvrst je, projektovan da preko njega prelaze vozovi, problem je samo reći bilo kako, pa i peške. Nema puta, nema staze, samo metalna konstrukcija meštani su naslagali stare šinske pragove se pređe manjim traktorom ili možda automobilom. Dosta ovih pragova i dalje u dobrom stanju, ali računajte da je bar četvrtina trula, šuplja ili nestabilna. To znači da nema ležernog prelaska, a još manje bezbednog. Ipak, ovo je najkraći i najlogičniji put da se dođe do Kađenice i šteta je što lokalne vlasti neće da ulože malo ovaj most da ga osposobe za pešački saobraćaj, jer više od toga i nije potrebno.
Jedina alternativa je da se ide autom preko Jelen Dola, mada taj put ne bih preporučio većini gradskih vozača. Drugi način je peške iz Ovčar banje, nisam sasvim siguran gde i kako, ali mislim da rekao može da se pređe negde kod brane. A u jednom pravcu ima oko 3 – 4 kilometra, od takvog mosta Do pećine na 700 – 800 metara.
Što je ovde, gledaj ovu kulu. Ovo je bunker iz drugog svetskog rata. Tako bar piše: nemački bunker. Video sam ovakve građevine i na drugim mestima oko pruge i iskreno nisam siguran da li je možda imao još neku funkciju u samom železničkom saobraćaju. Kako bilo, izgleda impresivno i odoleva zubu vremena. Prešli smo most iz pakla. Voking ded.
Idemo prema svetilištu. Stigli smo do Kađenice. Ovo je bukvalno sveto mesto. Postoji ulaz stepenice koje vode gore. U srednjem veku ovde su se Srbi sakrili Turaka, ali su ih Turci provalili, zapalili granje ispred pećine i pogušili ih i unutra su bile njihove kosti. Onda je tamo 1900 i neke vladika Nikolaj naredio se napravi kripte i kapelica i da se kosti stavie u kripte.
Sigurno svi volite da se penjete. Da li sam umro? Jesam. Da li sam se skoro popeo? Da. Ako ste kršteni, nemate problema. Izvolte! Pazite malo bude klizavo. Ušli smo u pećinu. Ovo je bez dodatnog svetla tačno je napravljeno da kroz ovaj prozorčić svetlo pada na oltar ovde da osvetljava, baš je ono urađeno.
Poštovanje. Tu su kosti, a ovde se potpisujete. Svaka čast Miladinu koju je morao da ostavi svoj trag ovde.
Baš je, dečko je baš ono car oduševio me je. Znači toliko je posvećen, ta vera i… Sve u fulu tačka kom. Istim putem nazad mislim da nam je trebalo 5 puta manje vremena nego u dolasku, kao pravi i iskusni znalci preleteli smo most za minut ili dva. Ipak, idemo jedan po jedan lagano vodimo računa da ne stojimo istovremeno dvojica na istom ovom pragu.
I verovali ili ne, evo nas u Ovčar banji. Pričali smo o hrani, videli da piše komplet lepinja i skrenuli. Što da ne?
Dobili smo hranu, ali nismo dobili pribor. Ali ja imam komplet lepinju screw you gajs, pribor je nepotreban! Ukusno, lepo. Obilno! Posle pauze i ručka plan je bio da prošetamo po Ovčar banji. Izgleda lepo i trebalo bi da ima nekoliko zanimljivih mesta koje valja zabeležiti. Samo što smo izašli napolje počeo duva vetar, a zatim i da pada kiša, tako da nam nije preostalo ništa drugo, nego da se pokupimo, vratimo nazad u auto i lagano kući.
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.