Špicerov dvorac

Ovo je film ,Ratnici’, odnosno ,Zlato za hrabre’ iliti ,Kelijevi heroji’. Ovi kadrovi snimljeni su u dvorcu porodice Špicer i nisu jedini. Dvorac se pojavljuje u filmovima ,Uzavreli grad’, ,Sveti pesak’, ,Rani radovi’, ,Doručak s đavolom’, ,Dečak i violina’, ,Crna mačka, Beli mačor’, ,Braća Blum’. A gde je to?

Špicerov dvorac nalazi se stotinak kilometara od Beograda, nadomak Novog Sada, u Beočinu, u Fruškogorskoj ulici.
Podignut je 1898 od strane bogatih industrijalaca, suvlasnika cementare. A bleda senka sjaja i raskoši koja se nekada dičio i dalje pleni pažnju posetilaca koji dolaze iz svih krajeva. Ne možete da ga promašite, jer praktično iznad dvorca prelazi pasarela beočinske cementare koja ide iznad puta.

Raskošna fasada sa elementima renesanse, gotike, romantike, baroka i art nove. Pa od kitnjaste fasade, enterijera u stilu Mađarske secesije odudaraju barokni ukrasi, a park koji okružuje dvorac bio kombinacija Engleskih i Francuskih vrtova sa fontanama i ukrasnim životinjama. Ovde su se organizovali balovi, a zvuci klavira i žamor gospode odjekivali su kitnjastim holom sa prelepim balkonom. Nekad bilo. Postoje tu priče o tragedijama i zabranjenim ljubavima. Možda je ukleto, donosi nesreću, ima duhova.

Stigli smo u sumrak, u dvorcu nas je uhvatio mrak i moram priznati da jeste strašno i jezivo. Ali ne zbog duhova, već koliko je sve zapušteno i propalo. Ne može ovde bog zna šta da se desi jer nema ničega, goli zidovi. Šta god je bilo moguće odneseno, razvučeno, pokradeno. Ako je bilo duhova, verujete i njih su ukrali. Što se toga tiče, bezbedni ste. Niste bezbedni od urušavanja delova objekta. I na to vas upozorava tabla na ulazu, ali mi smo se ipak provukli da pogledamo čega tu ima i nema, da vi ne biste morali.

Za vreme rata, Nemci su ga koristili kao sedište njihove komande. Posle rata u dvorcu se smešta muzička škola, a bio je kulturni centar, biblioteka, dom za nekoliko sportskih društava, radio stanicu, luksuzni restoran u kome su se našle i Silvana, Brena, Olivera Katarina, a Mika Antić je tu imao slikarski atelje. Na kraju devedesetih bio noćni klub i diskoteka. 1997 proglašen je spomenikom kulture. Ali gotovo nikakve mere nisu preduzete. Rađena je sanacija krova i tu se stalo. Bilo je volje, Kusturica je, kažu, hteo da otkupi i renovira dvorac, ali mu nije dozvoljeno. Tako da i dalje propada. Umesto spomenika kulture, dvorac je postao deponija.

Turu ptica na vrhu krova i dalje čuva građevinu. Ali stakla na prozorima su izlomljena, preživelo još nekoliko vitraža. Drvenarija je propala, a od trema na ulazu ostali su samo stubovi. Staklene bašte nema, a nestali su i kamini, luster. Puno toga je očerupano, razvučeno i uništeno. Dvorac oguljenih zidova, počupanih prozorskih okvira i vrata polupanog stakla, urušen, šupalj na sve strane. Obrastao u korov, sa smećem koje se nakupilo. Tek pokoji ornament na fasadi svedoči o njegovom nekadašnjem sjaju, a opet tako ga je lepo bilo videti.

Akciju smo završili u Novom Sadu. Kako drugačije… Noćna šetnja po Petrovaradinskoj tvrđavi, a zatim i po popularnim gradskim za sokaima, uz logičan predah na kraju.