Kanjon Nere i Beušnice

Reku Neru sam već spominjao. Znate ono kad stajao na ušću Nere na granici sa Rumunijom i drao se: “Evropo”. E, ta ista Nera u Rumuniji ima svoj kanjon i nacionalni park. Naravno, išli smo i tamo.

Put do kanjona je vodio od Beograda, preko Pančeva, Kovina, Bele Crkve i graničnog prelaza Kaluđerovo. Nacionalni park kanjon Nere i Beušnica nalazi se na obroncima Karpata. Udaljen je svega 25 kilometara od graničnog prelaza. Iako u startu pominjemo Neru koja nam je poznatija, krajnji cilj je u stvari kanjon reke Beu. Odnosno Beušnice, pritoke Nere, koje je mnogo atraktivniji, a karakterišu ga prelepi vodopadi i kaskade i neverovatna priroda.

Krenuli smo preko proplanka od sela Potok. Ovih prvih nekoliko kilometara bili su najzamorniji deo cele ekspedicije. Sunce pržilo, a iskusni planinari su toliko nabili tempo da se pola grupe borilo da kako-tako drži korak. Čim smo ušli u šumu, sve je bilo mnogo lakše. Praktično više nije bilo naporno, ali nekoliko ljudi je već odustalo jer, intenzivan tempo se nije poklapao sa opisom ture koja je prikazana kao pogodne za početnike i one sa slabom fizičkom spremom. O ovome pričamo jer znam za slične situacije. Ako se negde desilo ovako nešto da znate da to nije normalno, samo ispada da morate da vodite računa sa kim idete. Odlučili smo da za svaki slučaj ostavimo jednu poruku. Oko nas je ostalo još malo ljudi.

Svi su ostali iza nas. Mi smo daleko ispred svih. Mi postavljamo stazu kojom će koračati hiljade i hiljade će koračati našim stopama. Kanjonom Beu put vodi kroz prirodni lek, pored kaskada i vodopada. Reka je čista i voda može da se pije. Prizori su fascinantni, a svaki je lepši od prethodnog.

Pogledajte samo ovu lepotu! Stižemo do jezerceta koje se zove Begovo oko. Dugačko je oko 15 metara, a duboko 10m. Ipak, prozirna voda stvara optičku varku pa pomislite da biste mogli da ga pregazite. Prelazimo mostić, fotkamo se i nastavljamo dalje. Ide malo teži deo puta, uzbrdo do vodopada Beušnica visokog 10 metara. Kad počne leto,već je suvo i ovde nema puno vode, ali i ovako izgleda prelepo.

Zato je manji vodopad koji se nalazi nizvodno La Vaioaga uvek bogat. Znači, utvrdili smo da snimanje selfija prilikom koračanja, bavljenja sportskim aktivnostima, skreće pažnju i onda dođe do loše procene i povređivanja. Povratak je istim putem, uz česte pauze za fotografisanje i okrepljenje. Štaviše, mogao bih bez problema da ova putovanja okarakterišem kao fotosafari.

Vodopad. Ima toliko detalja da to sve u jednom trenutku počne da vam deluje normalno. Još da prelepi vodopad? Pa dobro! Stablo iznad vode obraslo mahovinom, sunčevi zraci koji se prelamaju kroz krošnju ostave svakodnevnicu negde daleko. Zaboraviš na betonu, na urbanizam, hipermarkete i solitere i uživaš u prirodi.

Prolazimo ušće Beu I Neru i dolazimo do kampa. Ovde je prilično živahno. Može da se kupi piće i hrana, a mi produžavamo dalje kroz kanjon Nere. Nera je veća, ali nema onakve vodopade i kaskade. Staza više ne ide uz reku, već visoku uz zidove kanjona. Uski putići i tuneli u stenama su prokopani još u vreme Turaka.

Dolazimo do visećeg mosta, prelazak mosta je avantura za sebe jer ne deluje baš najbolje. Prelazi se 1 po 1 i veoma pažljivo, ali nije problem uz nekoliko dobrih saveta. Kada ideš držiš se levom i desnom pa jedna po jedna ruka… Drži obe ruke. Posle mosta ulazimo u mesto Sasca Romana, gde nas čeka autobus za povratak. Avantura je gotova.

Za kraj, ovaj je lep zalazak sunca koji ujedno i najružniji deo celog putovanja. Pravili smo pauze u Beloj Crkvi, uživali u pogledu na jezero, ali u restoranu kom smo trebali da jedemo, osoblje bilo veoma neljubazno. pa je polovina grupe odustala od jela. Vratili smo se kućama mrtvi gladni, posle za desetak kilometara pešačenja… ne bih puno o tome, možda nekom prilikom ispričam detaljnije.